Dve godine živim životom koji nije moj. Dani mi prolaze u zabludi da će sve biti kao nekad. Ostavljena od sviju da se borim sa bićem života koji šiba do bola i ostavlja na duši neizbrisive i dugotrajne tragove. Dve duge godine sam se nadala da ćeš biti anđele moj, i verovala da si samo ti tugo moja vredan čekanja. Ubedila sam sebe u nešto što zapravo nikad nije ni postojalo, živela u svetu mašte, verujući da i ti mene voliš kao i ja tebe. Ipak... znala sam da ti nešto značim. Nisi mogao sve odglumiti, svu tu radost kad sam ti u blizini, poglede, postupke... Sve to ne može biti laž. Ali ti...nikad mi nisi htio reći na čemu sam. Da li imam šanse kod tebe?! Želela sam da mi kažeš istinu makar bila i bolna za mene. Lakše bi mi bilo da si mi makar jednim pogledom "rekao" da sam samo jedna beznačajna osoba u tvome životu. Ipak bar bih znala istinu. A ti to nikad nisi uradio. Pustio si da tumačim tvoje poglede, ponašanje, gestove, dok bi izlazio sa drugim devojkama. To me je najviše bolelo. Niko nikad nije video to more suza koje sam zbog tebe isplakala, niko nikad nije ni slutio ni znao koliko te volim..... nekad kad bi mi bilo teško pomislila bih na njega i pitala se "da li je moglo biti sve drugačije"?

Nekad mi dođe da mu pošaljem poruku i da ga pitam samo "zašto?” ali... neću se više ponižavati zbog njega, nije vredan mene, moje ljubavi... najviše bih volela kada bih on osetio moj bol, patio, molio, volio do besvesti a ljubav da mu ne bude uzvraćena...i da jednom shvati šta mi je sve učinio i da nam se uloge promene, da on sad pita "zašto?”... A da ja tada više ne budem tu, da ne marim za njegov bol. Znam da ce doći i taj dan. Neće to više biti samo moja neostvarena želja. Zaboleće i njega svim snagama verujem u to, jer njegova sebičnost, ironija, ne mogu proći nekažnjeno. Pustiće i on svoje muške egoističke suze. A ja cu se tada smejati ovaj put od srca, okrenuti mu leđa i ostaviti ga da pati i plaća za sav bol i tugu koju je meni naneo... .