Na svom malom detinjskom odru
bolestan leži, bez iskre nade...
"Šta želiš sine?" - pitamo nežno -
"Bombone, smokve il' čokolade?

Šta hoćeš? Reci!"A on lagano,
"Ne mogu ništa!"šapatom veli,
Kao da čeka čas rastanka
Te zato ništa više ne želi...

Ćutaše dugo...Zatim bacivši
Upitan pogled na svoju majku,
pogleda me i reče tiho:
"Kupi mi, tata, malu svirajku!"

I otac hitro kao bez duše,
Trči, a znoj mu obraze rosi,
kupuje lepu malu svirajku
I svome nežnom ljubimcu nosi.

Radosno dete sviralu malu
Međ' samrtničke ručice uze,
Al' avaj: nema daha da svirne,
Te mu zbog toga blesnuše suze...

"Hoćeš ti,tata, da mi posviraš?"
I ja zasvirah,-al' tužno tako!-
Izgubljenu sam svirao sreću,
I, svirajući, gorko sam plak'o...

Al' svirkom svojom ne spasoh sina!
Sva mi je želja uzalud bila!
Smrt dođe brzo i uze malog
Na svoja crna, studena krila.

Uz kovčeg, nežno, spustismo Duku,
Uz molitava pogrebnih zvuke:
Njegovu malu dragu svirajku
Međ' skrštene mu metnusmo ruke.

I,uvek, otad, kad odem onde
Gde se zemaljska staza svršava,
Gde rastu:vrisak i pelen gorki,
Gde moja ljubav večito spava,

Ja jasno čujem žalosnu svirku
Što svojom tugom u srce dira:
To mali Dušan, plačući gorko,
U svoju dragu sviralu svira.