Danas ću ti dati, kada veče padne
u svetlosti skromnoj kandila i sveća,
u čistoti duše moje, nekad jadne,
...čitavu bujicu proletnjega cveća.

U sobi će biti sumrak, blag k'o tvoje srce,
sumrak stvoren da se dugo sanja,
na oknima svetlim zableštaće boje,
u taj sveži trenut prvoga saznanja.

Sve će biti lepše, sve draže i više
noć koja se polako spušta,svet što mirno spava,
dugo, mrtvo polje na kome miriše,
kržljava i retka na busenju trava...

I tako kraj cveća ostacemo sami,
proliće se tada kao bujne kiše,
stidljivi šapat u blaženoj tami,
i reči iz kojih proleće miriše.