Oh,te reči,prokletstvo današnjice.Reči su bezvremeno oružje koje one moćne baca na kolena,a one slabe diže do oblaka. U meni ih je nekad previše.I to,previše je onh posvećenih tebi.Nisi ovde.Daleko si.A toliko ti toga želim reći.

Kajem se što sam te tako lako pustila u taj daleki svet začinjen nepoznatim stvarima i ljudima.Kajem se zbog svog straha od ljubavi i prihvatanja.Možda samo još uvek nisam naučila da pripadam.Želim ti reći da su noći bez tebe prazne,puste,mučne. više ni zvezde nemaju onaj luckasti odsjaj koji si samo ti nasao u mojim očima.Želim da ponovo budeš kraj mene u neko novo svitanje i da se zajedno divimo svemu što nam priroda daruje.

Nekad je lakše prećutati reči.Ali,kako ih ugušiti kada u tišini noći narastu kao plima koja se izliva na obalu samoće? Iznad svega,guše me one poslednje,neizgovorene reči...Volim te...

A tako je lako reći ih.