Citati iz knjiga koji se vama dopadaju!

[venecija]

Ja!- Teska rec, koja u ocima onih pred kojima je kazana odredjuje nase mesto, kobno i nepromenljivo, cesto daleko ispred ili iza onog sto mi o sebi znamo, izvan nase volje i iznad nasih snaga. Strasna rec koja nas, jednom izgovorena, zauvek vezuje i poistovecuje sa svim onim sto smo zamislili i rekli i sa cim nikad nismo ni pomisljali da se poistovetimo, a u stvari smo, u sebi, vec odavno jedno.

Andric I., Prokleta avlija

[venecija]

"Ako se ozenis, kajaces se; ako se ne ozenis, isto ces se kajati; ako se ozenis ili ne ozenis, kajaces se i zbig jednog i zbog drugog; ili ces se ozeniti ili se neces ozeniti, kajaces se zbog obe stvari. Ako se smejes ludosti sveta , kajaces se ; ako places zbog njega , isto ces se kajati; ako se smejes ili places zbog ludosti sveta, kajaces se zbog obe stvari; ili ces se smejati ludosti sveta ili zbog toga plakati, kajaces se i zbog jednog i zbog drugog. Ako poverujes devojci, kajaces se; ako joj ne poverujes, isto ces se kajati; ako poverujes ili ne poverujes devojci , kajaces se za obe stvari. Ako se obesis, kajaces se; ako se ne obesis , takodje cesse kajati; ako se obesis ili se ne obesis, kajaces se i zbog jednog i zbog drugog. U tome se, godpodo, sastoji sva zivotna mudrost."

[ra-ja]

Sunce je zalazilo na horizontu,na zapadnom nebu
prema kome je stajala okrenuta. i da je bila osoba koju ljepota moze dirnuti, prizor koji je gledala ispunio je divljenjem.Izmedju njene tarase i plavih planina koje su bile udaljene dvadesetak milja nije bilo nikakve uzvisice ,cak ni brda nisu joj kvarile vidik..Na nebu nije bilo oblaka,,da bih uljepsali kraj dana. Ipak i sama svetlost bila je prekrasna ,tamnozuta ,gotovo broncana ,koja je svemu sto je zeleno davala jos intenzivniju zelenu boju, a ostali objekti boju jantahta, Mary je zaklonila oci i pogledala u dvoriste ispod njenog balkona koje je bilo puno raznobojnog cvijeca..
i sa dvije kucice na drvetu za male ptice...
Ambijent bas kao sa razglednice..ili iz svijeta maste.....
Mery je bila umorna.. ali svo to zivotno zdanje joj je povratilo osmijeh na licu...

[andro]

Elegija u paukovoj mrezi*

U pismu Hani Ardent, Karl Jaspers opisuje kako se filosof Spinoza zabavljao tako sto je stavljao muve u paukovu mrezu, a onda dodavao i dva pauka da bi gledao kako se bore oko plena. "Veoma cudno i tesko za objasniti", zakljucuje Jaspers. Izgleda da je jedino to zasmejavalo ovog, inace tmurnog, filosofa.

Pre nekih godinu dana pozvao me je prijatelj iz Jugoslavije i rekao: "Zasto se ne vratis kuci, Carli, i mrzis sa sopstvenim narodom?".

Znao sam da se sali, ali u svakom slucaju sam bio sokiran. Rekao sam mu da nikad nisam bio uspesan u mrznji, da sam uspevao da tu i tamo prezirem neke pojedince, ali da nisam nikada uspeo da mrzim citave narode.

"U tom slucaju", odgovorio mi je, "propustas najvecu zivotnu radost".

Iznenadjuje me da ne postoji Istorija gluposti. Predvidjam delo u tomovima, enciklopedijsko, akumulativno, sa indeksom koji sadrzi na milione imena. Dovoljno je da samo na trenutak razmislim o istoriji da bih shvatio apsolutnu potrebu za takvom knjigom. Ne potcenjujem uticaj religije, nacionalizma, ekonomije, licne ambicije, pa cak i slucajnosti na dogadjaje, ali istoricar koji ne priznaje da su ljudi takodje i budale, ne razume u potpunosti predmet svoga rada.

Posmatranje raspada Jugoslavije je kao kada, na primer, gledamo coveka koji sam sebe javno sakati. Vec je uspeo da sebi odsece noge, ruke, da se oslepi, i sada se u svom ludilu bori da sopstvenim zubima iscupa i svoje srce. Izmedju dva ujeda dovikuje nam kako je mucenik sa svetim ciljem, ali mi znamo da je on lud, da je monstruozno glup.

Ljudi mi kazu da sam odavno predskazao tragediju. Za to mi nije bila potrebna narocita mudrost. Ako nasi specijalisti na polju etnickog ponosa u Sjedinjenim Drzavama ikada pocnu da govore da ne mogu da zive jedni sa drugima, mozemo da ocekujemo isto krvoprolice. Zato, ono sto me zapanjuje u slucaju Jugoslavije, to je spremnost sa kojom su nasi intelektualci prihvatili, kao legitimne, tvrdnje svakog tamosnjeg nacionaliste. Zelja za razbijanjem zemlje, koja postoji od 1918. godine, i koja je iskomplikovala unutrasnje i spoljne dogovore, na etnicke i verske drzave, svi su docekali sa dobrodoslicom i bezrezervnim entuzijazmom, od Njujork Tajmsa pa do nemacke vlade. Verovatno je potrebno vise vremena da se dobije licenca za prodaju pecenih pilica nego sto je bilo potrebno da se ubedi svet da Jugoslaviju treba zameniti za onoliko malih drzava koliko njeni zitelji zele.

Nije li "mi" problem, ta mala rec "mi" (kojoj iskreno ne verujem, koju bi zabranio coveku kao pojedincu da je koristi).

Vitold Gombrovic

Potomci doktora Frankenstajna ne kopaju vise po svezim grobovima, u mracnim i olujnim nocima, da bi stvarali cudovista. Oni sede kod kuce i proucavaju nacionalnu istoriju, sacinjavajuci spisak nepravdi iz proslosti. Cujemo u Jugoslaviji ljude kako kazu: "Pre ih nisam mrzeo, ali posto sam procitao sta su nam sve radili, voleo bih da ih sve vidim mrtve".

Nacionalizam je kavez koji se sam pravi, u kojem se clanovi porodice mogu sigurno scucuriti kada ne reze i ne laju na nekoga van kaveza. Narod koji pokazuje zube svim pridoslicama san je svakog nacionaliste i religijskog fanatika sirom sveta. Cudovista iz horor filmova bi pobegla od ovih ljudi koji su do juce bili neciji tihi i ljubazni susedi i koji ce to verovatno ponovo biti kada se zavrsi sa ubijanjem.

"Sta si ti?" pitaju me Amerikanci. Objasnjavam da sam rodjen u Beogradu, da sam sa 15 godina otisao odatle, da smo za sebe uvek mislili da smo Jugosloveni, da sam poslednjih 30 godina prevodio srpsku, hrvatsku, slovenacku i makedonsku poeziju na engleski jezik, da su me razlike izmedju tih naroda odusevljavale, da me "zabole" za sve nacionalisticke lidere i njihove programe...

"A, znaci Srbin si!" uzvikuju trijumfalno.

Secam se jednog starog intervjua sa Djuk Elingtonom u kojem mu novinar krajnje samouvereno kaze "pisete muziku za sopstveni narod", a Elington, praveci se da ne razume, pita "koji je to narod, mozda ljubitelji bozolea".

Imam vise slicnosti sa nekim patagonijskim ili kineskim ljubiteljem Elingtona ili Emili Dikinson nego sa mnogima iz mog naroda. Upozorenje iz poslovice "mnogo kuvara, losa corba" moze se primeniti i u mom slucaju. Uvek sam mislio da imam srece sto sam takav.

Cudno je to sto nalazim sve vise ljudi koji mi ne veruju, koji me ubedjuju da zivot van neke vrste plemena nema smisla.

Nas petoro smo sedeli u poslasticarnici Klini u Parizu i pisali protestno pismo Milosevicu, diskutujuci koje reci da upotrebimo, kada se jedan od nas setio da je Tito pre rata u istoj poslasticarnici vodio svoj ilegalni posao za Kominternu.

"Ima li kraja ovom sranju?", neko se zapitao naglas.

Tokom poslednjih 40 godina poznavao sam Ruse, Jugoslovene, Madjare, Poljake, Argentince, Kineze, Irance i jos mnogo drugih nacionalnosti, sve izbeglice ubilackih rezima. Jedini casni ljudi na celoj planeti.

Ovog leta u Parizu i Amsterdamu upoznao sam jos "izdajnika", muskaraca i zena koji su odbili da se identifikuju sa bilo kojom nacionalistickom grupacijom u Jugoslaviji. Oni su zeleli da ostanu slobodni, izvan plemenskih poboznosti, i to je bila njihova jeres. Oni su druga vrsta sirocica tog gradjanskog rata.

Jedne nedelje u metrou sam cuo violinistu kako svira srpsku pesmu, zapoceo razgovor sa njim i saznao da je izbeglica iz Hrvatske. "Ovih dana", sapnuo mi je, "i Francuzi ce nas se otarasiti, i gde cemo onda otici?".

Na obostrano iznenadjenje, i njegovo prezime je bilo Simic.

Zrtvujte decu - stara prica, prehomerovska - da bi nacija istrajala, da bi stvorila legendu.

Aleksander Vat

Srbima nece biti oprosteno rusenje Vukovara i Sarajeva. Ovim dogadjajima protracili su moralni kredit koji su stekli tokom svoje istorije. Samoubilacki i bezgranicni idiotluk nacionalizma ovde se otkriva bolje nego bilo gde drugde. Nijedno ljudsko bice ili grupa ljudi nema pravo da donese smrtnu kaznu jednom gradu.

"Brani svoje, ali postuj tudje", govorio je moj deda, visoko odlikovani oficir u I svetskom ratu i svakako srpski patriota. Mislim da bi se slozio sa mnom. Nema srecne buducnosti za ljude koji su krivi za patnju nevinih.

Evo necega na sta svi mozemo racunati. Pre ili kasnije nase pleme trazi da se slozimo sa ubistvima.

"Napustio si svoj narod kada si mu bio najpotrebniji", rekao mi je poznanik kada sam odbio poziv.

Tacno. Odbio sam da predam svoju savest vodji copora. Tvrdoglavo sam nastavio da verujem u vise istina. Samo je pojedinac stvaran, ponavljao sam sebi. Slavio sam izgnanstvo, proteranost iz drustva, dok mi je moj narod nudio mogucnost da postanem deo misticne celine. Insistirao sam na tome da ostanem po strani, povucen u sebe, negujuci svoje sumnje.

Pogresne ideje uvek zavrsavaju krvoprolicem, ali u svakom slucaju to je tudja krv. Zato se nasi mislioci osecaju slobodnima da kazu bas sve.

Kami

"Uvek je puno ljudi koji jedva cekaju da se pridruze vecini bilo za bilo protiv necega", rekla je Hana Ardent u pismu. Dobro je znala o cemu govori. Zastrasujuca cinjenica u vezi sa modernim intelektualcima bilo gde na svetu je da stalno menjaju idole. Religiozni fanatici se bar drze onoga u sta veruju. Svi pobesneli nacionalisti u Istocnoj Evropi juce su bili marksisti, a prosle nedelje staljinisti. Sloboda pojedinca nikada nije bila njihova briga. Oni su isli za necim vecim. Patnje sveta su idealna prilika za intelektualce da iskuse tragediju i ispune svoje utopijske ceznje. Ako u medjuvremenu neko pocne da deli misljenje nekog masovnog ubice, cilj opravdava sredstvo. Moderni tirani imali su neke od najcuvenijih knjizevnih salona.

Nacionalizam, u istoj meri kao i komunizam, omogucava da se istorija ponovo napise. Problem prave istorije i slavne knjizevnosti je taj sto se valjaju u dvosmislicama, neresenim pitanjima, nijansama i zbunjujucim kontradiktornostima. Ne zavaravajmo se. Manihejski pogled na svet sve je vise zadovoljavajuci. Svaka revizija istorije prihvatljiva je pod uslovom da nam daje neku verziju borbe izmedju andjela i djavola. Ako to u stvarnosti znaci podelu ubica u Jugoslaviji na dobre i lose, neka tako i bude. Ako to znaci plakanje iz jednog oka zbog smrti Muslimanke i namigivanje na drugo zbog smrti njenog muza Srbina, to je tajna privlacnost tog modela.

Nasi mediji takodje tretiraju kompleksnost na nacin na koji su viktorijanci tretirali seksualnost - kao nesto od cega i gledalac i citalac moraju biti zasticeni. U slucaju Jugoslavije, gde nista nije jednostavno, posledice su jos pogubnije. Nasi pisci rubrika i intelektualci cesto imaju iste poglede kao i njihove kolege u razlicititm delovima te zemlje. U eri kompjutera nedostaje im mrznja i rulja koja lincuje. Demokratske snage u Jugoslaviji ne mogu da ocekuju nista ni od jedne strane. Kod kuce ce biti tretirani kao izdajnici, a u inostranstvu njihova verzija dogadjaja ce biti docekana cutke zato sto cini zaplet jos komplikovanijim.

"Sta da se radi?", ljudi s pravom pitaju. Nemam pojma. Kao elegicar zalim i ocekujem najgore. Podlost i glupost uvek imaju svetlu buducnost. Svet jos uvek nije iskusio svo zlo, ali i to zlo ce doci. Mracni ocaj je jedina zdrava perspektiva ako se kao ja poistovetite sa muvama. Ako medjutim sebe vidite kao jednog od paukova ili, sacuvaj Boze, kao nasmejanog filosofa, nemate mnogo o cemu da brinete. Posto cete biti na pobednickoj strani uvek mozete ponovo napisati istoriju i tvrditi da ste bili muva. Sve sto cemo mi, dobronamerne muve, dobiti su elegije u paukovoj mrezi; to, i lepotu svitanja kao neku neocekivanu uljudnost dzelata na dan kada nas vode na pogubljenje. U medjuvremenu, moja nadanja su veoma skromna. Hajde da bar jednom sklopimo istinski prekid vatre kako bi starica odsetala do rusevina i nasla svoju macku.

*) Iz: Carls Simic, New Republic, New York 1994. Prevela M. C.

[venecija]

Još malo Meše Selimovića:
"Postoje tri velike strasti: alkohol, kocka i vlast. Od prve dve se nekako mogu izlečiti, od treće nikako. Vlast je i najteži porok. Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski lik. Neodoljiva je kao čarobni kamen, jer pribavlja moć... Čoveka na vlasti podstiču kukavice, bodre laskavci, podržavaju lupeži, i njegova predstava o sebi uvek je ljepša nego istina. Sve ljude smatra glupim, jer kriju pred njim svoje pravo mišljenje, a sebi prisvaja pravo da sve zna, i ljudi to prihvataju. Niko na vlasti nije pametan, jer i pametni ubrzo izgube razbor, i niko trpeljiv, jer mrze promjenu. Odmah stvaraju večne zakone, večna načela, večno ustrojstvo, i vežući vlast uz boga, učvršćuju svoju moć. I niko ih ne bi oborio, da ne postaju smetnja i pretnja drugim moćnicima. Ruše ih uvijek na isti način, objašnjavajući to nasiljem prema narodu, a svi su nasilnici, i izdajom prema vladaru, a nikome to ni na um ne pada. I nikoga to nije urazumilo, svi srljaju na vlast, kao noćni leptiri na plamen sveće."
Iz knjige Tvrđava.

[venecija]

Sada, kad počinjem da starim, žene su svuda oko mene iako ih nisam tražio. Čak je i moja večita stidljivost nestala. Ruke nalaze moju ruku, usne se priljubljuju uz moje. U mom uskovitlanom i pomalo napornom ljubavnom životu, u mirisu njihove kose, kože, pudera i parfema ja osećam da neko u meni zna čemu sve to vodi. Zna da će mi i ovo biti oduzeto, da ovaj pehar mora da se isprazni i da se ponovo do vrha napuni, do mučnine; da ova najskrivenija žudnja mora da se utoli i da umre, da ću iz ovog davno priželjkivanog raja uskoro morati da odem, svestan da je i on bio samo obična krčma iz koje ću pobeći trom i bez sećanja.

[venecija]

Rodio se na Jonskom moru, na obalama punim sunca, tamnih vrtova, i bledih statua, i kao galeb, okupao se u azuru, svetlosti i mirisu večito zagrejanih mora. Majka ga je često nosila po studenim senkama nekog drveća čije je lišće mirisalo mirisom sna. Nesrećni pesnik! Detetom je otišao u kraj gde je nebo bledo i smrzlo, na kome gori belo i hladno sunce, i po čijim obalama plaču vetrovi. I jedna misao, kao rana, opominjala ga je večito na njegovu sunčanu obalu, tamne vrtove i mirne statue. Zajedno sa talasima i vetrovima, on je plakao gorko i neutešno na žalovima melanholičnog tuđeg mora.

Ali kad su njegove kose, plave kao uvelo lišce, postale bele; Kada su njegove strasne i lepe oči, koje su nekad imale boju zimskog limunovog granja ili plitkog mora, postale mutne; kada je u svojim venama osetio zimu koja nema svoga proleća, Usud ga je vratio ponovo u Joniju. Sve je tamo bilo kao i pre. Ali on ne beše više onaj isti: i sunčane obale veselog i strasnog Jonskog mora nije mogao da pozna! Bolno, on stište oči i pogleda u se. I, gle, tamo on vide ono nekadašnje sunce, ono čudno i ogromno sunce, što činjaše nekada da sve oko njega živi, da lišće ima miris sna , i da vidi belu i hladnu krv statua gde struji kroz mirni kamen, i čini da on pati dubokom i silnom strašću ljudi.
To je bilo Sunce Mladosti što je minula, sunce što je svetlilo još samo duboko u večernjem sutonu jedne duše i koje je davalo svemu što je obasjavalo čudnu i magijsku lepotu Iluzije.
Jer stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša…"

[venecija]

Ono što me je snažno privlačilo nije neka spoljna lepota koja se može meriti opštim kriterijumima ili količinom, već ono nepromenljivo, što se nalazi duboko unutra. Kao što neki ljudi potajno vole oluje, zemljotrese ili nestanak struje, tako ja volim to nešto neopipljivo što mi upućuju pripadnice suprotnog pola. Nazovimo to magnetizmom. To je sila koja te hteo ne hteo, ščepa i usisa. Ta sila bi se najpre mogla uporediti sa mirisom parfema. Možda čak ni onaj koji se bavi spravljanjem parfema ne bi mogao da objasni kako se stvara miris koji poseduje takav magnetizam. Ni nauka ne može to da objasni. Jedan miris privlači možda pedeset od sto ljudi, a neki drugi miris verovatno privlači onih preostalih pedeset. Ipak, na svetu postoje i mirisi koji silovito privlače samo jednog ili dva čoveka. To su posebni mirisi, a ja sam imao moć da ih iz daljine jasno namirišem. Znao sam da su mi sudjeni. Tim devojkama sam hteo ovo da kažem: Slušaj, ja znam! Možda niko drugi nije shvatio, ali ja - jesam!

[venecija]

"- Stvarno, nikada ne pitaš šta radim kada nisam sa tobom? - rekla je razbacujući odeću na sve strane.

Klekla je nad gramofon i počela da namešta jednu na drugu čitav svežanj ploča. Billie Holiday za buđenje ljubavi, Charles Aznavour za maženje. Dawn Summer kao uvod u erotiku. I neizbežni, Mocartov Koncert za flautu i orkestar, kao očišćenje.

- Ne - reče - kad si samnom, samnom si!
- Volim te što nisi posednik! - kazala je - Volim što ne polažeš nikakvo pravo na mene. A u isto vreme mi je i krivo zbog toga! Šta da radim...

[maida_20]

"Smrt je jekin, sigurno saznanje, jedino za šta znamo da će nas stići. Izuzetka nema, ni iznenađenja, svi putevi vode do nje, sve što činimo to je priprema, za nju, priprema čim zakmečimo udarivši čelom o pod, uvijek je bliže, nikad dalje. Pa, ako je jekin, zašto se čudimo kad dođe. Ako je ovaj život kratak prolazak što traje samo čas, ili dan, zašto se borimo da ga produžimo dan ili čas. Zemaljski je život varljiv, vječnost je bolja.

Meša Selimović

[venecija]

"Postoje poslepodnevni i jutarnji preljubnici, noćni i ranoranilački, vikend-preljubnici i oni koji se u to upuštaju samo radnim danima. Mesta na kojima se dešava preljuba takođe su raznolika - od stanova s mirisom luka do trećerazrednih hotela, a ne smeju se zaobići ni podrumi, automobili, sobice za fotokopir mašine, pa ni palate. I svako od tih mesta je kao neki naduvani balon u čijoj unutrašnjosti lebde dva bića koja za tih nekoliko sati uspevaju da pobegnu od svojih ustaljenih prostornih i vremenskih odrednica. Preljubnici vode ljubav, pričaju, svađaju se ili plaču unutar svog zajedničkog zabrana, u kom je kiseonik jedina stvarnost koja dopire od spolja..."

[venecija]

Mi smo istinski dobri kad smo istinski srećni. Nesreća kvari srca i ruši karaktere. Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima nesreće i produžili da vole druge ljude. Naročito onaj kome su drugi učinili nesreću, omrzne i nedužne. Mogu da ne postanu čovekomrscima samo oni nesretnici koji svoje bede ne smatraju krivicom drugih ljudi, nego samo voljom božjom, što opet znači krivicom svojom sopstvenom. Sirotinja je najveća nesreća zato što otruje čoveka takvim mržnjama; a jedna velika napast čovekova, to je što u nesreći dobije rdjavo mišljenje o ljudima i pogubi prijatelje.

[maida_20]

"Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi. Izbrisati je, da ne boli. Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se mjerio onim što više ne postoji. Ovako se mješaju utvare i život, pa nema ni čistog sjećanja ni čistog života."

Meša Selimović"Derviš i smrt"

[venecija]

Da stigneš onamo,
Da stigneš gde si, odeš ondande gde nisi,
Moraš ići putem gde nema zanosa.
Da stigneš do onoga što ne znaš
Moraš ići putem koji je put neznanja,
Da poseduješ ono što ne poseduješ
Moraš ići putem lišenja poseda,
Da dopreš do onoga što nisi
Moraš proći putem na kom nisi.
A ono što znaš jedino je što znaš
I ono Å¡to je tvoje ono je Å¡to nije tvoje
I gde jesi jeste gde nisi.

[venecija]

"Postoji gornja granica u primeni sile koju čak i najmoćniji moraju da poštuju kako ne bi uništili sami sebe. Proceniti ovu granicu predstavlja vrhunsko umeće vladanja. Zloupotreba moći je kobni greh. Zakon ne može da bude oruðe osvete, niti zaloga, ni sigurna tvrðava protiv mučenika koje je stvorio. Ne može se ugroziti nijedno živo biće bez snošenja posledica.

F. Herbert "Dina"