Naši odnosi nisu pjesma
Lakše je dati milozvučna obećanja o investicijama, saradnji i stvaranju većeg povjerenja između Bošnjaka, Srba i Hrvata nego to postići.
Piše: Ratko Femić
Čudni su odnosi među liderima susednih zemalja na Balkanu. Ima tu druženja, ljutnji, svađa, podmetanja, ljubomore... Prava španska serija, sapunica bez kraja, u koju producenti samo ubacuju nove glumce i izmišljaju nove zaplete.
Kad čovek vidi članove bosanskohercegovačkog Predsedništva sa premijerom Srbije onako nasmejane, raspoložene i u ležernom ćakulanju, prosto očekuje da naiđe na TV špicu Televisa Presenta i neki naslov kao “Amor y guerra en los Balcanes”(Ljubav i rat na Balkanu).
Jedanaest dana posle incidenta na komemoraciji srebreničkim žrtvama, kada je napadnut premijer Srbije Aleksandar Vučić, članovi Predsedništva Bosne i Hercegovine Bakir Izetbegović, Dragan Čović i Mladen Ivanić posetili su Beograd. Ali, kao da je cela scenografija bila priređena zbog bošnjačkog člana Bakira Izetbegovića. Premijer Srbije odmah posle incidenta nije krio koliko je ljut na njega i priznao je da ga je Izetbegović zvao telefonom, ali da on nije hteo da mu se javi.
Tako je na bošnjačkog člana Predsedništva Bosne i Hercegovine u Srbiji pala sena slabog domaćina, nekoga ko je garantovao bezbednost gostu koji je napadnut. Čak je u medijima dovođen u vezu sa ljudima koji su organizovali napad. Odličan materijal za medijsko iživljavanje, hrana za letnju medijsku šemu.
Ko je veći mangup
Prošlo je nekoliko dana i srpski premijer se odljutio. Iako je Vučić rekao da želi samo da priča o budućnosti i da je već zaboravio incident u Potočarima, njegovi bliski saradnici su danima drobili o tome kako ćemo pokazati Izetbegoviću kako se dočekuje gost. Gostoprimstvo i jeste pokazano, ali to bi valjda trebalo da bude uobičajeno i ne bi trebalo da bude jedini cilj ovog susreta.
Julsko sunce, ležerna šetnja, osmesi, pesme, društvene igre... rekao bi čovek - prava letnja idila. Vučić i Izetbegović jedan drugom se na note obraćaju. Izetbegović kaže "naš prijatelj Aleksandar se pokazao kao dobar domaćin", a Vučić uzvrati da su i "Bošnjaci dobri domaćini, kao i Hrvati". Vučić pobedi u partiji šaha i kaže da je imao samo više sreće. Inače, za njega kažu da je dobar šahista. Bio je ovo šah-mat, posle poena u gostima zbog propusta organizatora, zabeležio je poen na domaćem terenu.
Da bi region živeo mirnije i bolje, treba da reše probleme i normalizuju odnose, ali ako bi krenuli odlučno u rešavanje otvorenih pitanja, onda bi se uhvatili za vratove i onda eto još većeg belaja.
Mora političar nekad da bude i mangup, a Vučić je i to dočekao. Nije mu se dalo da to pokaže u odnosima sa albanskim premijerom Edijem Ramom, na čiju provokaciju bi uvek burno reagovao, da bi zatim Rama spuštao loptu i poentirao kao neko ko smiruje situaciju. Sada se Izetbegović, zahvaljujući spletu okolnosti, sam namestio Vučiću. Doduše, mora se priznati da premijer nije rabio tu okolnost onoliko koliko je mogao, ali dovoljno da se primeti taj stav onoga koji je izborio prednost.
U očima domaće javnosti, javnosti u regionu i međunarodne zajednice Vučić je učinio dobar gest i zabeležio je poen. Mada nije sve počelo njegovom voljom, u njegovu korist - i ne samo njegovu, jer su splasnule tenzije u regionu - se završilo. Ivanić kaže da je ovo bila najiskrenije poseta u kojoj je kao političar bio.
Premijer je goste poveo i na izlet u "Beograd na vodi", da im pokaže maketu tog grada daleke budućnosti. Posle šetnje, svratili su u baštu "Kolarca" gde su ih tamburaši dočekali sa pesmom "Sarajevo, ljubavi moja". Tako im je lepo bilo da čovek poželi da je seo tamo s njima i zabekrijao.
Lepo je to videti, ali bi se čovek mogao prevariti, jer nisu naši odnosi pesma. Ono nadvlačenje konopca oko rezolucije o Srebrenici niko ni pomenuo nije. Kao da su se sporazumeli da se oko toga ne slažu i rešili da preskoče taj problem.
'Kvaka 22'
Ovakvi susreti su, bez sumnje, važni i sigurno da doprinose smanjenju međunacionalnih turbulencija, ali ne doprinose rešavanju problema na duži rok. Odnosi dvojice bivših predsednika Srbije i Hrvatske, Borisa Tadića i Ive Josipovića, na primer, bili su odlični, a susreti česti.
Međutim, sva problematična pitanja i dalje su ostala nerešena. Izgleda da tu ima i "kvaka 22", nerešiv problem koji je satirično opisao Džozef Heler: pilot Josarin glumi bolest da bi što duže bio pošteđen rata. Njegov najveći problem je "kvaka 22", po kojoj samo ludak može da ode kući, ali onaj ko je lud ne može da zatraži povratak, jer bi to značilo da je zdrav.
Izgleda da se i među naše regionalne lidere isprečila "kvaka 22" - da bi region živeo mirnije i bolje, treba da reše probleme i normalizuju odnose, ali ako bi krenuli odlučno u rešavanje otvorenih pitanja, onda bi se uhvatili za vratove i onda eto još većeg belaja. Zato se odlučuju za status quo što se tiče nerešenih pitanja - što je potencijalni izvor problema u budućnosti - ali daje mogućnost da se neuralgična tačka preskoči i nastavi saradnja u drugim oblastima.
A naši glavni junaci su, kažu, razgovarali o konkretnim projektima. Osim održavanja zajedničke sednice dveju vlada u septembru i poziva da predsednik Srbije Tomislav Nikolić poseti Sarajevo, razgovaralo se o namenskoj industriji, energetici i turizmu. Radne grupe treba već narednih dana da krenu da rade na tome. Možda bi moglo od toga nešto i da bude, ali s obzirom na to kakve su nam ekonomije i koliko smo preduzetni - mrka kapa.
Obećanja za balkanske uši
Premijer Srbije kaže da je sa gostima iz Bosne i Hercegovine razgovarao "o milijardama i stotinama miliona evra, o radnim mestima, o suštinskom, istinskom i iskrenom, laganom stvaranju većeg poverenja između Srba, Bošnjaka i Hrvata..." To i jeste ono što ovde fali, ono što bi zaposlilo i izlečilo ovaj region od bede, a mržnju skrajnulo u neki mračni podrum. Međutim, lakše je nešto reći nego to postići.
To su stvari o kojima se govori i u Srbiji, to su ona univerzalna obećanja, milozvučna za naše balkanske uši, ali u stvarnosti se malo šta od toga ostvaruje. Mesecima smo ovde slušali - milijarde, firme, avioni, kamioni, čipovi, avio delovi, al dahre, al ravafvedi, srpski mercedesi... I, ništa.
No, neka radne grupe nešto probaju, neka se vlade i predsednici sastaju, bolje da nešto rade i razgovaraju, da se češće gledaju i da su jedni drugima na rukohvat, a ne na puškomet. Valjda će iz toga nešto dobro da izađe.
- 22 Jul, 2015
- 477 pregleda
- Bez komentara