Blogs

Sve me podseća ne tebe moja tugo... Gledam u druge ljude, ali ja njihovo lice ne vidim samo si mi ti pred očima... Tvoje nebesko plave oči ne daju mi nikad mira. Najteže mi dođe u snu. Sanjam te često i onda se probudim suznih očiju i samo sebe pitam zašto? Odgovora nema znam... ali opet pomislim doći će i taj dan, i dobiću odgovor.Nijedan dan mi nije protekao da te se nisam setila, da se nisam bogu za tebe pomolila. Ja te stvarno volim a ti... Tebi nije stalo do mojih osećanja, ti ne mariš za m…

U prvoj sekundi naučimo disati, hodati i govoriti naučimo nešto kasnije.Život pred nas stavlja sve nove i nove veštine i znanja koja moramo naučiti.Ponekad nam se čini da je nemoguće, da nećemo moći, da nećemo znati, da hrabrosti nećemo imati, a kad ipak uspemo i ogledamo se iza sebe vidimo da i nije bilo tako teško i da nam je najveći protivnik ipak bio strah u nama samima. Voleti, ali istinski, dakle dati sebe za drugog i to treba naučiti. Svi to mogu naučiti, istina, neko to nauči lakše drugi…

Iz dana u dan pokušavam da te zaboravim, da tebe prebolim, da mi srce prestane da vene i život sretno dalje krene. Al ne ide, jer moje oči traže samo tebe. Pokušala sam druge da zavolim, da na te više ne mislim, al kad god bude kraj, ti se opet pojaviš. Dolaziš mi u sne i tiho šapućeš "volim te". Onda se probudim sva uplakana i ne spavam noćima, jer plačem za tvojim očima, duša me boli, srce mi puca, eh, da bi mogo osjetiti kako je meni u ovom trenu sada, kako se moj život polako raspa…