Šta mogu da radim sa svim ovim jebenim rijećima koje mi stoje u grlu?Koje pokušavam danima,da izgovorim ali sam u nemogućnosti.ćutim,pravim se da ih nemam,ignorišem ih u svakom našem razgovoru i na kraju provale iz mene.Pišem,da ih ne bi zaboravio,zapisujem ih jer sada u ovom trenutku dok duva ovaj grozan vjetar bojim se da se ne raznesu.Udaram po tastaturi kao manijak,rijeći naviru sijeku me,šibaju po licu.Palim po ko zna koju cigaretu ,gasim je na pola.... čak mi je muka da ustanem i da izbacim pepeljaru bojeći se da mi neka misao ne odluta.Poželim da zaboravim na pristojnost i da ti pošaljem hiljadu i jednu poruku,da te pozovem po ko zna koji put...poželim.I odustanem,jer znam sta me ćekaš sa druge strane.Moja ogromna ljubav,i tvoj ogroman bijes koji nosiš svuda sa sobom. Još neki tvoj izgovor. Tako da meni ništa nije potrebno ,niko i ništa mi ne treba.Osim tebe,da te vidim...da te ćujem.Jer sam toliko umoran,ne fizički umoran sam psihički od svega ovog nevidljivog.Od ovog traženja,od mojih rijeći koje naviru ...od tvog ćutanja.Polako se pretvaram u govornika bez teksta,koji žmiri i koji toliku ljubav osjeća prema tebi.