zivim zivot...

Osećam neku čudnu energiju. Nekako, želim da ovaj savršeni trenutak traje zauvek. A onda mi moja surova podsvest razbija iluzije!
Sandra,tvoj život nije savršen. Zašto? Šta to meni fali? Dado Polumenta bi rekao fali mi ljubav, ali u mojoj slobodnoj izvedbi, prepravila bih u fali mi muškarac. Živa istina!
I sad, tako jaka i samosvesna, nije me blam da priznam da koliko god se mi žene trudile da budemo samostalne, svoje itd. uvek nam zafali neko da zaspi sa nama, zagrli nas ujutru i probudi nežnim rečima. Eh, pa ko to može sem muškarca?
Ne može ni karijera u usponu, ni novac, ni bilo šta drugo… Uvek nam fali, svesno ili podsvesno.
Ova hrana divno miriše, sveže sam nafenirana, preplanula,ali više nisam toliko srećna. Rešila sam da malo razgledam po restoranu. Hm. U mojoj blizini poznati gradski mafijaš. Seda kosa, ugled, novac u banci. Na prvi pogled, mnoge devojke bi bile zadivljene. Skrećem pogled malo dole ( oooo neeee. nije ono na šta ste pomislili, bezobraznici jedni ;P) Ne, zaista nije. Mnogo je gore. Pažljivo sad: Teget čarape na crne cipele!!!
“Koja je to seljačina”. Bilo je dovoljno da maknem svoj pogled i nastavim sa razgledanjem. Ok. Tu je mladi pevač. Lepo lice. Zgodno telo. I onda, progovara i ruši iluziju. Da li je moguće da neko u prosto proširenoj rečenici izgovori toliko nepravilnih padeža? Ne, Sandra, ništa od toga, govorim sama sebi.
Dok otpijam gutljaj nekog sokića, razmišljam da li će se ikada pojaviti onaj pravi za mene? Da li ja to tražim mnogo? Mislim da ne. A šta tražim? Ah, pa samo muškarca. Kakvog? Izgled mi nije bitan, bitno je da je uredan (samim tim izgleda pristojno), finanskijski moment takođe nije bitan, bitno je da je sposoban (samim tim i zarađuje dovoljno, naravno, za sebe). Reči mi nisu bitne, bitna su mi dela.
I gde je taj?!? Gospodin “taj” koji neće provesti vreme pričajući sa mnom o sebi. “Taj” koji će onoliko vremena koliko posveti u razgovoru sebi posvetiti i meni. “Taj” koji će se nasmejati svakom mom pokušaju da se igram sa njim i osvojiti me svojom zrelošću. “Taj” koji će svakog dana želeti da mi pokloni neki znak pažnje i neće biti isfrustriran zbog toga. Gde je “taj” muškarac, lepši, pametniji, bolji, uspešniji i jači od mene koji mi nikada neće prebaciti zbog toga i čije će mi dobre osobine laskati?
Ima li ga ili je to samo san?
Da li bi ja zapravo možda trebala da pokušam sa bilo kim i da pokušam da od bilo koga napravim ono što mi treba?! Ne. Pokušala sam već. Jedan bivši, ružniji, manje uspešan, pokvaren, slab. Svakog trenutka htela sam da mu dam na značaju, i tako sebi i njemu dokažem da on nešto vredi. Ah, šta mislite kako sam se osećala kada sam ja shvatila da on zaista ne vredi! Kakva konfuzija. Prava sam kraljica. (hihihih a nisam debala. ma ja sam bre čudno :DD)
I sad, kao svaka savesna osoba obrazložiću vam zašto mislim da sam vredna muškarca kakvog tražim (i u tome ću biti jako skromna, da me hejteri ne sahrane živu. hahaha).
Dragi moji, Sandra Rajković je devojka koja puna ljubavi, neko ko će na svaki znak pažnje uzvratiti duplom merom. Na svaki znak ljubavi. Svaki osmeh. Malo li je?
Jeste, umem ja biti jako besna, ljubomorna, naporna, euforična, ali ja bih jako volela muškarca koji poseduje sve te osobine. Nekog živog. Nekog koji će svakog trenutka kad poželi makar trenutak bio i neprikladan voditi ljubav sa mnom. Ja hoću muskarca koji je baš to! Muško! I ne tražim mnogo, ali mi je jednostavno dosadilo da nosim pantalone u vezama.
Ja hoću nekoga pored koga ću lako moći da budem žensko, da se opustim i budem ono slatko, nežno žensko koje on treba da zaštiti. Možda se nikada ne pojavi, pomišljam gledajući još gomilu promašaja koji ulaze u restoran ruku pod ruku sa nekim gradskim sponzorušama. Uh, šta ako su jebote bas svi tako jadni? Neću da priznam, ali verovatno i jesu…
Da li bi trebalo da dozvolim da mi nedostatk onog pravog muškarca, koliko god ga želela, otme osmeh sa lica? Da me pretvori u nešto što nisam? Ah, tako mi treba snažna muška ruka da pomišljam da se predam (i budem faćkalica bez mozga. znate ono, veza bez veze, ali kao ajde, nisam sama).
Na sreću, nikad ne idem linijom lakšeg otpora. Šta, treba da prodajem neku filozofiju, da se čvrsto borim za svoje stavove i principe, a onda se predam. Eh, da li bih onda bila vredna onog jakog, kad sam slaba? Onog uglađenog, kad sam zapuštena? Onog uspešnog, kad sam nesuspešna? I na kraju, onog zivog, ako sam duhom mrtva? Ne, nisam.
I tako, dok silnim mukama pokušavam da onim jebenim stapićima zgrabim jedan zalogaj preukusnog sušija (rekla bih vam ime restorana, ali mi je zabranjeno :D), shvatam da koliko god se vodila racionalnim mislima, on zaista postoji. Možda ne zvuči racionalno, ali on postoji.
Dakle, onda još ostaje samo moja odluka da li želim da me upozna kao gubitnicu ili pobednicu. E ja želim da me upozna onakvu kakva sam. A kao takva, onda sam Pobednica.
Ovo razgledanje realnosti, praznih ljudi me je nekako vratilo u kolosek. Dok čekam na njega,razmisljam kako da baš tog trenutka budem najsrećnija što mogu i razmisljam kako je to moje pravo svetlo. Kad me taj neko bude sreo u pravom svetlu, ostaće bez daha (a ja ću kao svaka dobra duša da mu dam veštačko disanje. hiih što sam pametnica).
Izvadila sam malo zlatno ogledalce, gledam svoj odraz dok popravljam sjaj. Tiho se smeškam dok mi naviru misli “Kakva sjajna devojka. Kakva sjajna žena. Kakva sreća. Kakav život.”.
Sjaj je popravljen. Sklapam ogledalo sa neopisivom željom da ništa ne ostavim za sutra i uživam u ovom danu kao da je poslednji. Ustajem od stola, oslanjam se na svoje vrtoglave štiklice, krećem ka izlazu iz restorana i čujem kako dva idiota dobacuju za mnom. “Jebite se” - pomišljam u sebi. Zatvaram vrata svog auta i zadovoljno se gledajući u retrovizor izgovaram “Ti si kraljica i ne treba ti muškarac da ti to kaže”.

  • No comments